Pogledi

Kako ja kažem: ESCape

Već nedeljama obećavam uredniku novi tekst. Moja rubrika „High 5“ ostala je da čami u podrumu ovog portala. U tom podrumu skuplja prašinu duže od pola godine. Nimalo nalik zimnici ili kompotu. Više podseća na jednu od starih stvari koju čuvate tek tako, „da se ne baci“, duboko svesni mogućnosti da je više nikada nećete upotrebiti.

Zašto tek sada pišem? Istina, zauzet sam. Pišem kolumne za jedan nedeljnik. Na fakultetu nas uče da su kolumne kraljica novinarske profesije, da treba da je pišu novinari sa dugom i ozbiljnom karijerom. Ja sam krenuo naopako: verovatno ću u šezdesetoj voditi gradsku rubriku i upoređivati cene plavog patlidžana na pijacama. Kažu i da su kolumnisti potrošna roba. Treba svake nedelje napisati novi tekst, a pritom ostati dovoljno svež i zanimljiv, uz punu svest o granici dobrog ukusa. Ipak, nije nedostatak vremena ili mašte razlog zbog koga sam zapostavio ovaj sajt. Onaj ko hoće, taj traži način. Onaj ko neće, taj traži razlog.

A ja imam razlog. Evrovizija me više ne interesuje. Barem ne onoliko i onako kako me je nekada interesovala. Shvatio sam da me je u svemu tome najviše interesovalo takmičenje zemalja. Struktura raspoređivanja poena. Glasanje. Sudar kultura interesantan za sociološka proučavanja. Isto se to dešava i na sportskim takmičenjima, ali na drugačiji način. Tamo postoje kvalifikacije, grupne faze, potpuni autsajderi i potpuni favoriti. Nikad se ne dešava da se (gotovo) sve evropske države takmiče u jednoj noći. Stvara se idlična atmosfera zajedništva (koju je na lucidan i satiričan način opevala grupa Dubioza kolektiv u pesmi Eurosong). Moja ljubav prema geografiji dodatno je podsticala ljubav prema Evroviziji. Na kraju, najmanje je bilo ljubavi prema pesmama.

Uveren sam, zaista, da bi svaki Evropljanin (bez obzira na muzički ukus) svake godine mogao da pronađe barem jednu evrovizijsku pesmu koja mu se dopada. Međutim, evrovizijske pesme su uglavnom kratkog fitilja, dinamitne. Moraju da stvore ekspresnu empatiju kako bi bile zapažene. Zato neke odlične i nekomercijalne pesme (poput Taken by a stranger) ostaju kažnjene relativno lošim plasmanom. Desi se da u istoj godini pobedi jedna (za moj ukus) bleda, jadna MTV tugovanka, plač majke Jevrosime, azerbejdžanski crni luk (onaj od koga suze oči) pržen po švedskom receptu. Nisam uvek bio prezadovoljan pobednikom. Ali, nikada nisam bio ni ovoliko nezadovoljan. Desilo se nešto što mi se nije dešavalo ranijih godina: pesmu nijednom nisam poslušao nakon takmičenja. Nemam pojma kako ide tekst.

Meseci pred Evroviziju su puni euforije: prave se tabele, liste, predviđanja, kladionice, opklade. Komentariše se, vređa, ubeđuje. Vreme kada svako postaje merodavan i kada je više sudija nego učesnika. Čitam svake godine te komentare i neizlečivo se nerviram kad god ugledam tragove verbalne dijareje. Samo nekoliko nedelja posle Evrovizije smešne su mi sve rasprave koje sam vodio, stidim se svojih rečenica i razmišljanja, prepirki i ubeđivanja i – pocrvenim. Shvatim da jednostavno nije bilo vredno. Svako ima neotuđivo pravo na neukus.

Posle Evrovizije se slegne prašina. Niko više i ne pominje pesme o kojima se do juče tako žustro raspravljalo. Zašto sada ne napravimo neku anketu, pa da vidimo koje su pesme posle svega ostale? Koje se pesme iz Diseldorfa i dalje slušaju? Milion anketa pre Evrovizije, nijedna posle. Možda zato što su nam predviđanja i predskazanja bitnija od analize i rezimea.

Kada sam poslušao ovogodišnju albansku pesmu, shvatio sam da me je evrovizijska euforija prethodnih godina „terala“ da nedeljama slušam nešto što mi apsolutno ne prija i što mi se ni u kom smislu ne dopada. Odslušao sam taj estetski sunovrat naših južnih suseda i zakleo se da je to bio poslednji put. Svakodnevno sam izložen raznim izvorima stresa. Pokušaću da se oslobodim onih koje nisam primoran da trpim. Melodijskog košmara iz Albanije, na primer. Čitajući Harija Potera, neprestano me je intrigirao podatak da je lord Voldemor godinama živeo u albanskim šumama. Njegov boravak je očigledno ostavio traga.

Došla je i 2012, zahuktava se nova sezona. RTS je već odabrao predstavnika i ponovo se gomila mravojeda, džedaja, pokemona i barbika našla pozvana i merodavna da kritikuje. Predlažem im da popiju bensedin, da krenu na časove joge ili da kupe vreću sa boks. Imaće oni u 2012. mnogo većih problema od Željka Joksimovića u Bakuu, neka mi veruju na reč. Danas je tako kul biti hejter. Elokventnost se meri veličinom umeća vređanja. A meni je sve to dosadilo.

Eto, zato ne pišem. Možda se jednom i vratim. Kad popravim sijalicu u podrumu. Do tada (o nekim drugim temama) pišem na Stefanjanjic.blogspot.com.

3 komentara

Zabranjene su psovke, uvrede i provokacije!
  • Mogu da kažem da se ja tako osećam posle svakog evrovizijskog polufinala. 🙂
    Ipak, ( a kažem ovo u svoje ime, mada mislim da nisam jedina) svake godine negde oko marta opet se nađem privučena Evroviziji i evrovizijskim dešavanjima. Zvalo se to zavisnost, religija, nije ni bitno.
    Za kraj, jedan mali savet od mene: Rasprave sa ljudima koji ne shvataju i ne žele da shvate tvoj ukus je beskonačno i prilično beskorisno. Nemoj ni da počinješ.

  • Hvala, Fuade! 🙂

    “uvjeren sam da neće proći ni jedna Evrovizija a da je nećeš pratiti” Da – pratiti – ali u nekom drugačijem smislu. U maju, ispred TV-ekrana kao i većina drugih ljudi 🙂

  • Prvo, moram priznati jako zanimljiv tekst 🙂
    “Evrovizija me više ne interesuje”!!!!! Hm, dugo nisam pročitao neki tekst sa bilo kojeg web-portala onako u cjelosti. Ovu rečenicu sam prvu uočio u tekstu i odmah sam morao potrošiti 3 min na čitanje cijelog teksta.
    Vidi, možda si ti debelo u pravu, ali svako tvoje ignoriranje Evrovizije u sljedećoj rečenici pada u vodu. Dobro, možda je došlo do zasićenja, ali uvjeren sam da neće proći ni jedna Evrovizija a da je nećeš pratiti, koliko god nemao vremena, to te ne interesiralo itd.
    Usput, blog ti je super!