Naš saradnik Nikola Ljubisavljević napisao je 2013. godine prelep tekst posvećen Tošetu Proeskom, koji ovom prilikom i tužnim povodom ponavljamo.
[divider style=”double” top=”20″ bottom=”20″]Sećamo te se, Toše!
Toše Proeski – zlatni dečko iz susedne nam Makedonije. Godine bez njega i dalje prolaze, a crna rupa u muzičkom svetu ostaje nepopunjena. Setimo se malo našeg voljenog Tošeta Proeskog.
U redu, već pomišljate da je ovo još jedan patetičan tekst u kome se sećamo nekoga, pevamo njegove/njene pesme, prepričavamo njegove/njene priče, kažemo koju lepu reč i onda nastavljamo život dalje. Pa sve i da jeste tako, zar nije nekako ljudski, iskonski, sećati se dobrog čoveka? Čoveka poznatog po dobrim delima, humanitarnim akcijama, sjajnim pesmama, prelepog glasa, nezaboravnog, dečačkog osmeha.
Silom prilika znali su ga mnogi od Vardara do Triglava, a i šire. Svojim nastupima u regionu i na svetskim scenama poput Pesme Evrovizije povezivao je ljude, brisao granice. Plenio je svojim glasom, osvajao srca pesmom, a svojim vaspitanjem oduševljavao i mlado i staro. Svi su ga voleli. I Kemal Monteno, i Kaliopi, i Željko Joksimović, i Jelena Tomašević, i Aki – Parni Valjak, i Nina Badrić, i Elena Risteska, i Boris Novković, i Toni Cetinski, i ja, i ti… I poznato i nepoznato, i njegovi i naši… Svojim bivstvovanjem na Zemlji dao je primer mnogima kako se treba ophoditi prema bližnjima, prema prijateljima, kolegama, prema svakom ko bar jednom uđe u naše živote. A on jeste ušao i nikako da izađe.
Devet je godina kako Toše peva nekim drugim bićima, devet godina nedostaje ovima ovde. Smeje nam se sa malih ekrana, njegov glas sa radija dira našu dušu, a reči njegovih pesama rovare po našim srcima. Kao da je ovde. Kao da je prisutan. Kao da nam kaže: „Tu sam, ne tražite me, pazim na vas, još izazivam vaša srca.” I zaista – svako sećanje, svaka pesma, svaki snimak s njegovih koncerata podseća nas da budemo dobri, da činimo dobro, opominje nas kad nas život skrene u pogrešnom pravcu.
Nekako, svake godine na ovaj dan, ali i svakog dana pre i posle ovog, kada neko podeli sa nama neku njegovu pesmu, talas skrivenih, nepoznatih osećanja prekrije nam um, srca, dušu i podseti nas na obavezu da budemo ljudi. Ona stara latinska Homo homini lupus est (Čovek je čoveku vuk) momentalno se razvodnjava i nestaje, postaje beznačajna.
A onda se pesma završi. Svetla se gase. Magija nestaje. Nestaje i on. Prelepi anđeo napušta Zemlju i vraća se nekim novim prijateljima, kolegama, nekoj drugoj publici… A mi… Setimo ga se. Stalno terajmo sami sebe na sećanja koja će nam davati snage da ustrajemo u ovom životu i možda jednog dana zaslužimo sećanje na nas. Toše je zaslužio, a mi pokušajmo da ga sledimo. Makar malo, pa nam možda i ta praznina koju je ostavio za sobom bude lakša. Možda nas ta crna rupa neće progutati, proždrati i samleti, već će nas tamo čekati neko novo Sunce, možda i nešto nepoznato, bolje.
Pokušajte da izađete iz sobe za tugu jer „nothing is change”. Ništa se nije promenilo. Toše je ovde. Ono 16. oktobra čini se varka. Fatamorgana koja traje već devet godina. Da, Toše, ipak, sećamo te se!
httpv://youtu.be/n-yzFWWH1hc
