Evrovizija 2020 Iz mog ugla
Iz mog ugla 2020

Iz mog ugla 2020 | Najbolja pesma je…

Jubilarno 10. izdanje rubrike „Iz mog ugla“ obeležila je pobeda grupe „The Roop“ iz Litvanije. Ovaj sastav je trebalo da se u Roterdamu takmiči s pesmom On fire, s kojom su bili i jedan od favorita za pobedu prema kladioničarskim prognozama, te se i rezultat ove rubrike poklopio s tim.

„The Roop“ je ubedljivo pobedio u ovoj rubrici, dobivši najveću prosečnu ocenu članova redakcije, dok je prema oceni čitalaca završio na 2. mestu. U prilog ovom trijumfu ide i podatak da je numera On fire dobila i najveći broj ocena, odn. imala je najviše glasača, te da je to jedina pesma ovogodišnje konkurencije koja bi školskim sistemom dobila ocenu „odličan 5“.

Prvo mesto prema izboru čitalaca pripalo je norveškoj pesmi Attention koja je ocenjena ocenom 4,37, dok je litvanska numera tek za nijansu ocenjena slabije — sa 4,32.

Na 2. mestu završila je Bugarska, pevačica Viktorija s pemom Tears getting sober, dok je bronzana medalja pripala Norvežanki Ulrike i njenoj već pomenutoj pesmi Attention. Ovogodišnji TOP 5 zaokružuju Švajcarska (4. mesto) i Letonija (5. mesto).

Samo jedan odlikaš

Od 40 pesama, samo jedna je dobila ocenu „odličan 5“ — reč je o pobedničkoj numeri On fire, čiji je prosek 4,58.

Kada je reč o „vrlo dobrima 4“, ove sezone ih ima 16; najbolja među njima je Bugarka Viktorija (4,49), a najslabija ruska grupe „Little Big“ s prosečnom ocenom 3,51. Isto toliko ima i „trojkaša“ kod kojih je „najjača trojka“ u rukama nemačkog predstavnika Bena Doliča (3,43), a najslabija kod Senit iz San Marina (2,62).

Na kraju, tek sedam ocena dobilo je prelaznu ocenu 2. Beni Kristo iz Češke dobio je 2,49, a najslabija numera ovogodišnje rubrike dolazi iz Estonije, čiji je predstavnik Uku Suviste završio s prosekom 2,10.

Opšti osvrt

Ovogodišnja Pesma Evrovizije se može smatrati „dobrom“, budući da je ukupna prosečna ocena 3,29. To je malo lošije u odnosu na prošlu godinu, kada je tadašnja konkurencija dobila ocenu 3,35.

Našem članu redakcije Đorđu Veskoviću i ovaj put su se najviše dopale ovogodišnje pesme, budući da je njegova prosečna ocena 3,80 (baš kao i prošle godine), dok je u ocenjivanju najstroži bio Marko Vujinović. Prosek njegovih ocena iznosi 2,63.

Kada je reč o polufinalistima, reklo bi se da su redakcija i čitaoci manje-više bili usaglašeni, uz neka neznatna odstupanja.

Uzimajući u obzir konačne ocene, iz 1. polufinala bi se u finale plasirali Litvanija, Norveška, Ukrajina, Malta, Belgija, Azerbejdžan, Australija, Rumunija, Izrael i Rusija. Ovi rezultati se podudaraju s mišljenjem naših čitalaca, dok bi članovi redakcije radije u finalu ponovo slušali pesme Severne Makedonije i Kipra, dok bi Izrael i Rusiju ostavili u polufinalu.

Ovde je zanimljivo istaći i to da su prosečne ocene 1. polufinala redakcije i čitalaca identične — 3,58.

U 2. polufinalu je situacija takođe interesantna. U finale bi se plasirali Bugarska, Švajcarska, Letonija, Island, Jermenija, Poljska, Grčka, Albanija, Danska i Gruzija. Ovde bi redakcija radije u finalu gledala Austriju umesto Danske, dok bi čitaoci u finale poslali Finsku umesto Gruzije.

Prosečna ocena 1. polufinalne večeri je „vrlo dobar 3,58“ i u tom segmentu je jače od 2. polufinala, čija je prosečna ocena 3,21.

Kada je reč o direktnim finalistima, i ove godine je italijanski predstavnik Diodato daleko ispred ostalih, sa ocenom „vrlo dobar 4“, a prate ga Nemačka, Španija, UK, Holandija, i na kraju Francuska.

Pogled unazad

Kao i svih ranijih godina, cilj rubrike „Iz mog ugla“ bio je da se oslušne ukus čitalaca i redakcije našeg sajta, te da se izabere favorit ove zajednice obožavalaca, pre nego da se prognozira pobednik ili konačni poredak.

Ove godine predstavljali smo pesme u skladu s pojavljivanjem zemalja na Pesmi Evrovizije. Inspiracija za redosled bio nam je ovogodišnji logotip takmičenja. Kada je više država debitovalo iste godine, prednost je imala ona koja je te godine bila bolje plasirana.

Kao i ranijih godina, naša pesma je izuzeta iz konkurencije u rubrici, kako bi se izbeglo pristrasno ili tendenciozno ocenjivanje, no svakako je bila podložna ocenjivanju i utiscima.

Ovogodišnja rubrika bila je u znaku broja 10, jer sajt ESC Serbia | Evrovizija.rs obeležava 10 godina postojanjaja, a samim tim je i rubrika „Iz mog ugla“ imala svoje 10. izdanje.

Od 5. aprila, kada smo startovali, svake večeri od 19 časova objavljivali smo po jedan tekst u okviru kojeg smo predstavili kratke biografije učesnika, komentare i ocene šest članova naše redakcije u audio-formi, te zabavno-edukativan segment koji je obavezan i sastavni deo ove rubrike.

Zabavno-edukativan segment rubrike bio je posvećen neobičnim zanimljivostima i informacijama iz svake države koja je trebalo da se takmiči u Holandiji — 10 Fun Facts za svaku godinu našeg rada i svaku sezonu omiljene nam rubrike.

Kada je reč o vizuelnom identitetu, za njega je ove sezone bio zadužen Slobodan Todorović, naš glavni urednik. Opet, u skladu sa simbolikom takmičenja u Holandiji, te 65. rođendanom Pesme Evrovizije, ove godine smo se vratili u prošlost, u vreme i godine kada je ovo naše omišljeno takmičenje i nastalo — 1956. Stoga je kroz naše ilustracije osvežen duh 50-ih godina, pa su evrovizijski predstavnici prikazani na retro (vintidž) pin-up posterima iz središta XX veka.

Ovom prilikom želimo da istaknemo da su SVI članovi naše redakcije dali svoj doprinos u pripremanju biografskog i edukativnog dela rubrike.

Princip ocenjivanja pesama nije se menjao ni ove godine. Svakog dana zajedno smo ocenjivali po jednu pesmu na skali od 1 do 5. Konačan plasman svake pesme određen je prosekom srednje ocene članova redakcije, te srednje ocene čitalaca.

Ocenjivanje jedne pesme trajalo je 24 sata od trenutka objave teksta.

U slučaju identičnih proseka, bolji plasman ostvarila je pesma s više dobijenih ocena.

Kada je reč o ocenama naših čitalaca, drugu godinu zaredom smo koristili automatizovanu anketu, pa komentar uz ocenu nije bio uslov. Ipak, ove sezone zabeležen je značajno manji broj ocena u odnosu na prošlu godinu, pa je tako lane u proseku za svaku pesmu stigao skoro 71 glas, dok je ove godine taj broj nepunih 40.

Razlog za ovakav pad može da leži u nezainteresovanosti javnosti zbog otkazivanja Evrosonga, čime se izgubilo na popularnosti. Takođe, broj komentara i ocena čitalaca je ponovo varirao u zavisnosti od „atraktivnosti“ pevača ili pesme, ili pak države. To je svakako loše, jer jednaku šansu treba da imaju sve pesme, ali to je stvar na koju redakcija ne može da utiče. Treće, nažalost, mnogi ne žele ili ne umeju javno da iskažu svoje mišljenje.

Uprkos tome, redakcija sajta ESC Serbia | Evrovizija.rs se još jednom najtoplije zahvaljuje svim čitaocima što su nas i ove godine revnosno čitali i komentarisali, te dali svoj značajan doprinos ovoj rubrici. Svakako, ovo ništa ne bi bilo moguće da nije vas!

Nadamo se da ste uživali i budite s nama i iduće godine!

Oznake

2 komentara

Zabranjene su psovke, uvrede i provokacije!

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

  • Jedna čitava decenija na celokupnom ovakvom mehanizmu zaista zvuči impresivno i zaslužuje podjedanko i pohvale i čestitke, posebno zbog organizovanosti čitavog virtuelnog prostora i brižljive sistematičnosti koja se svuda direktno iskazuje.
    Ta načela se, bar kada je u pitanju moja tačka posmatranja, dovode do još većeg izražaja, posebno način na koji je osmišljena ovogodišnja rubrika Iz mog ugla. I dok su godine kada se sa moje strane pratila evrovizijska muzička skupina u okviru ovog segmenta bile u znaku nacionalnih cvetova i vodenih površina, prilično je zadovoljavajuća bila i ovogodišnja raznovrsnost u pogledu zanimljivosti o zemljama, jer su informacije zaista bile odlično odabrane i celokupno predstavljanje izvođača i pesama je samim tim išlo sinergistički. Audio opcija ocenjivanja je već bila sasvim neočekivana komponenta i koherentno se uklopila i dopunila duh prošle ere koja se oslikavala u celokupnoj prezentaciji. Shodno svemu tome, ovo je možda bilo najbolje prikazivanje iako tu nema preterano značajne doze objektivnosti budući da pratim rubriku ( tek ) treći put, a ne sumnjam da je preostalih 7 bilo, ako ne identično, a ono bar približno jednako podređeno kreativnosti i domišljatosti.

    Što se ponude pesama tiče, smatram da je ispravno viđenje da postoji evidentan pad u kvalitetu i posvećenosti. Zasigurno da “umetnička” blokada može da se posmatra kao jedan od uzroka tome, ali i kao posledica. Naime, sintagma “evrovizijska pesma” negativnije utiče na stvaralački integritet i autora i izvođača. Violent Thing, The Best In Me, Yes, My Last Breath, Alive, Move, Looking Back, Story Of My Life, Running, Empires, What Love Is, You, Fall From The Sky, Do Zore, Superg!rl, između ostalih, očigledno su kompozicije koje ne dele isto muzičko poreklo, niti pripadaju istovetnom žanrovskom korpusu, odnosno ne sve istovremeno, ali i nakon prvih taktova se već predviđa putanja kojom će ići. Naravno, bilo bi pogrešno konstatovati to odmah kao negativnu stavku, ali se ne oseća poigravanje sa onim što i jeste očekivano. Šarma nedostaje notama, a i većina ovih naslova zvuče kao opšta mesta putem kojih se naslućuje priroda krajnjeg proizvoda iako ni to ne treba uzimati u obzir kao relevantno gledište budući da može biti iznenađenja ( što se nije događalo u većini slučajeva ). Ideja da se napravi pesma konkretno za Evroviziju se sve više čini kao pogrešno ishodište. Naravno, samo takmičenje ima ustaljen režim u okviru koga publika očekuje da ponovo sluša nešto poput Looking Back ili Move ili My Last Breath, zato što takvih primera pesama je uvek i bilo, a okolnosti su bivale takve da nešto poput toga prođe zapaženo ili da i odnese pobedu u konačnici. Onda se kao rezultat toga javlja fluidna namera da se, upravo, ide ka tim sličnim šablonima koji će se iznova i iznova prezentovati. Nikada neće proći dovoljno vremena da dođe do eradikacije kompozicija poput What Love Is, Empires ili The Best In Me, jer takvi primeri ne moraju ni da dovode do zapaženih rezultata, ali ih evrovizijska publika svakako prihvata, a čak i ne mora da ih prihvati, jer i neprimetni, ti primeri su jednostavno neuvredljivi budući da ne podižu prašinu u bilo kom pravcu i onda se na taj način iz godine u godinu pasivno neguju i dalje propagiraju. Uvek je bilo zanimljivo posmatrati fenomen u okviru koga se odigrava proces muzičke degradacije nekog zvučnijeg i poznatijeg imena koje je ljude mahom naviklo na solidne muzičke ekskurzije kroz različite hitove, a u okviru takmičenja se taj potencijal ne koristi, jer postoji tendencija da se skroji “evrovizijska pesma” što zapravo limitira kreativnost. U slučaju grupe Little Big i Senit, na primer, čini se da, pak, uzrok završnom ishodu nije sputavanje u tom smislu budući da su to izvođači koji slične domete dostižu i sa ostalim svojim opusom.
    U tom pogledu, ključno pitanje bi bilo: Da li dati publici ono što očekuje i što će možda sa oduševljenjem prihvatiti ili treba lansirati proizvod koji publika i ne zna da joj je potreban? Na primer, 1944 prati potonju, inspirativniju putanju. Naravno, visok stepen rizika postoji i u jednom i u drugom slučaju i sasvim je očigledno da je možda više primera zapaženih uspeha bilo praćenjem prve staze, ali nije činjenično stanje ni to da putnici druge staze nisu ostajali neprimećeni. Shodno tome, podređivanjem talenta ( instrumentalnog, autorskog, vokalnog ) navikama onome što se inače sluša učestvuje u konsolidaciji muzičkih stereotipa koji se vezuju za ovo takmičenje. Ironično, zbog većeg broja primera pesama koje su uniformne sa preferencijama i očekivanjima većine, stvara se limitiranost u raznovrsnosti i paradoksalan kontrast krilatici takmičenja koja uvek seže otvorenosti u svakom pogledu, ali ipak nekako manje u muzičkom, pa sama ta poruka kao da se nalazi u službi polazne tačke određenog broja autora.
    Svakako da je tokom proteklih 6 i po decenija bilo različitih primera i pristupa i da zasigurno ne postoji većinska uniformna muzička pozadina. Međutim, jasno je da su izuzeci proizvod zasićenja prethodnom garniturom pobednika i onih drugih, takođe, zapaženih ( kao u sledu Everyway That I Can – Wild Dances – My Number One koji naposletku rezultuje oštrim skretanjem ka Hard Rock Hallelujah ). Ukoliko se uobičajen ritam više ne pokazuje kao dovoljno efektivan, postoje i oni primeri koji svoju uporišnu tačku traže u izvornom, festivalskom duhu takmičenja predominantno se plasirajući kao cirkuski momenat ( Dancing Lasha Tumbai, Party For Everybody, … ). Kako je sleng u komunikaciji i svakodnevnom govoru prihvatljiv, ovakvi muzički žargoni ( možda i simpatični lapsusi ) su takođe prihvaćeni. To je prototip koji već sada sporadično pokazuje znake života, ali je definitvno održiv i svoje utočište pronalazi u Unu što već jasno demonstrira neku vrstu iskonske univerzalnosti muzičkog jezika na ovom takmičenju. Kada se pothranjuje sveprisutan, latentan poriv ka takvom tipu predstavljanja, vrlo je pogodno imati i suprotne primere koji se mogu poigravati sa neslućenim težnjama slušalaca. Konkretno posmatrano, ovogodišnja selekcija nudi izlete u vidu On Fire i, bar striktno muzički, Take Me As I Am, ali realizacija je takvog karaktera da im temelji nisu od solidnih materijala i ne pružaju jednaku dozu sigurnosti da će povratni odgovor kao pozitivan istrajati. Po svemu sudeći, još dodatnog potencijala su sadržale Release Me, Fai Rumore, Répondez-moi, Acohol You i Don’t Break Me, kojima je još po koji nivo pečatiranja nedostajao da bi zapravo zasijale u željenom svetlu. Ovo su već slučajevi izvođača koji su se više potrudili da takmičenje približe svom delu, a rezultati bi bili solidniji da su približili svoje pune potencijale i idejne zamisli Evroviziji.
    Pogrešno bi bilo možda tvrditi da nije neophodno imati numere i takvog ( pomenuti Uno ) ili bilo kog drugog sličnog i/ili manje sličnog karaktera ( Cleopatra ), jer to uistinu dodaje raznovrsnosti, ali takođe obezbeđuje skalu po kojoj se mogu meriti ostale pesme, jer u kontrastu sa ponudama kakve su, upravo, Uno i Feker libi, Chains On You se ukazuje kao pogodan korak ka ne tako istraženom terenu, a u okviru koga se može odigrati utakmica koja bi mogla isklesati novog muzičkog igrača koji bi obezbedio dalju i, možda, podesniju, raznorodnost stilova. Međutim, da li je zaista neophodno nastaviti koketiranje sa nekim već ustajalim motivima i knjiškim, evrovizijskim primerima čiji se uticaj na Evroviziju ne prevodi u funkcionalan i vitalno značajn faktor za samo takmičenje? U kojoj je meri neophodno zadržati ( neproduktivnu ) parodiju i momente tobožnje svesti o opštem svetskom stanju kroz očekivane matrice i deonice? I da li je, dodatnog primera radi, City Lights, numera koja nastaje mimo tokova Evrovizije i koju isklesa autor ne imajući Evroviziju u glavi u toku tog procesa bolja i snažnija opcija nego da se tendenciozno kalkuliše o onome što jednostavno treba dati publici?
    Naposletku, pobedničke numere nameću gledište da prvo mesto ipak mora biti ona pesma koja bi trebalo da valja u svom većinskom izdanju, ako ne i kompletno. Međutim, to je ipak delom nestalno polje gledišta budući da svakako postoji raznolikost prvih mesta i možda se upravo u takvom nizu primećuje široka paleta koja se, u retrospektivi, obezbeđuje kroz ovo takmičenje. Varijacijama na temu, odnosno diferencijacijom u okviru prototipa kojem neka pesma pripada, otvara se put za kvalitetnu raznolikost ( Amar Pelos Dois oživljava mnogo dalje preteče, i sopstvene i samog takmičenja, što skroz preusmerava tok sluha publike koji nije očekivao takvo izdanje; LoveWave pokazuje da možda ne treba bataliti muzičku koloniju čiji je jedan od predstavnika upravo zbog svog konfluentnpog aranžmana i sigurnog izvođenja uz dosta začinskih vokalnih momenata, … ). Ove godine, Think About Things podupire, doduše u oklevajućem obimu, težnju da se duh osamdesetih i dalje očuvava i da je to jedan od prototipa koji uvek ima mogućnosti da produkuje dopadljiv izraz. Zapravo je i neverovatno koliko je ta era imala uticaja na brojne radove različitih autora u protekloj dekadi da je pomalo začuđujuće kako i nije bilo toliko primetne fame i u ovom slučaju. Možda bi Think About Things bio primer takve jedne situacije.
    Međutim, pomenutu numeru, čini se da prestižu Slavuj – oda istočnoevropskim i slovenskim muzičkim relikvijama u savremenom ruhu i Tears Getting Sober – momenat koji slavi, trenutno, široko rasprostranjenu minimalističniju produkciju uz podjedanko efektivnu interpretaciju i jedan stameni izraz koji i krhak uspeva da se eventualno izbori.
    I sa ovim poslednjim triom, kao ukupnim zadovoljavajućim bilansom, Evrovizija dobija na raznolikosti u, svakako, muzičkom, ali i prostorno-vremenskom rejonu. Ostaje nada da je to dovoljno da i dalje postoji navala, naizgled, inspirativnih, autsajderskih momenata, kojih zapravo nikada nije bilo u deficitu, ali u manjoj meri u odnosu na druge, arhetipske evrovizijske divove.

  • Redakciji cestitke na jubileju od mene!

    Sto se tice rubrike, iskreno kao i u slucaju od prosle godine nisam zadovoljan pobednikom, ali Boze moj. Generalno, ova godina bi po meni bila bas slaba sto se tice pesama, jer moj prosek ocena iznosi 2.97 sto je dosta slabije u odnosu na proslu godinu.

    Zaista se nadam da ce ova Korona ludorija vec jednom da se zavrsi pa da svi pratimo takmicenje 2021. gde god se bude ona odrzala.