Balkan, Balkan! Zanimljivosti

Eurovision Again: Nastavljeno prisećanje uz Kijev 2005

Kao i svake treće subote, što je ustaljena tradicija koja važi od uspostavljanja drugog ciklusa pre dva meseca, realizatori projekta Eurovision Again su reprizirali neku od ranijih finalnih večeri Evrosonga. Septembarsko izdanje je posvećeno podsećanju na slavno finalno veče iz Kijeva 2005.

Iako su pred početak novog izdanja ovog nesvakidašnjeg internet-događaja posetioci Tvitera izglasali da bi želeli da gledaju nešto iz desetih godina 21. veka, ipak su realizatori odlučili da naprave mali presedan i repriziraju nešto iz nultih godina 21. veka. Kako bi pogodili zagonetnu godinu, administratori oficijelne evrovizijske Tviter stranice su zamolili pratioce da odgonetnu šta to povezuje sledeće numere: Waterloo švedske grupe ABBA (1974), Nel blu di pinto di blu (Volare) Italijana Domenika Modunja (1958), Hold me now Irca Džonija Logana (1987) i My number one Grkinje Elene Paparizu (2005)? Sve te navedene kompozicije su bile hitovi koje su prevazilazili kontinentalne okvire.

Naravno, poenta je bila i da se pogodi koja je naredna godina koja će doći na red za repriziranje. Pošto je Brajton 1974. već repriziran, a otpisane su i 1958. i 1987, onda je moglo da se zaključi da će biti reprizirano finalno veče iz Kijeva 2005.

Bila je ovo druga Evrovizija po sistemu u kom je organizovana između 2004. i 2007. godine — sa jednom polufinalnom večeri, koje je prvi put u istoriji takmičenja bilo održano u četvrtak (istanbulsko polufinale iz 2004. je održano u sredu), i obaveznim finalom. Direktan plasman na finalno veče 21. maja 2005. je obezbedilo 10 najbolje plasiranih država sa prethodne finalne večeri iz Istanbula 2004, među kojima se našla i tadašnja naša Državna zajednica Srbija i Crna Gora, plus članice tadašnje „velike četvorke“: Velika Britanija, Francuska, Španija i Nemačka. Za zadnjih 10 mesta koja su vodila na finalno veče su se 19. maja 2005. borili predstavnici iz 25 umesto planiranih 26 država, zato što se Liban morao povući iz razloga što tamošnji zakon ne dozvoljava emitovanje izraelske muzike, iako je prethodno odabrao svog aduta.

Beovizija, Montevizija — najava raspada države

Kao što je već napomenuto, zahvaljujući tome što je Željko Joksimović u Istanbulu zauzeo vicešampionsku poziciju, Srbija i Crna Gora je, shodno tadašnjim navedenim pravilima, obezbedila direktan plasman na finalno veče Evrosonga u Kijevu 2005. Te godine su Radio-televizija Srbije i Radio-televizija Crne Gore odlučile da organizuju izuzetno zahtevan nacionalni izbor koji je podrazumevao republička polufinala održana 19. februara (Beovizija) i 2. marta (Montevizija), kao i državno finale, koje je bilo održano 4. marta u studiju Radio-televizije Crne Gore u Podgorici bez prisustva gledalaca, umesto u velikoj sali Crnogorskog narodnog pozorišta u istom gradu, kako je bilo najpre predviđeno. Dok su Beoviziju u Sava centru vodili glumci Jelena Jovičić i Slobodan Boda Ninković, Monteviziju i Evropesmu — Europjesmu su u televizijskom studiju vodili glumci Žana Gardašević i Andrija Milošević uz pomoć jedinog profesionalnog TV lica iz redova crnogorskog javnog servisa Anđele Nenadović, koja je tri godine ranije dospela u žižu javnosti zbog toga što je na početku centralne informativne emisije odbila da čita vesti, što je rezultiralo njenim privremenim otkazom.

U konkurenciji za našeg predstavnika našlo se ukupno 47 pesama (23 su izvedene na Beoviziji, a 24 na tada novouspostavljenoj Monteviziji), a za kultno finalno veče kvalifikovale su se 24 pesme – 14 srpskih i 10 crnogorskih pesama. Međutim, na Evropesmi — Europjesmi izvedene su samo 23 pesme zato što se jedan od srpskih učesnika, duet „Luna“, povukao sa takmičenja veče pred finale iz nepoznatih razloga. Kao što je revijalni deo Montevizije upotpunio jugoslovenski predstavnik iz 1983. Danijel Popović, tako su revijalni deo Evropesme — Europjesme upotpunila dva učesnika Evrosonga 2005: Makedonac Martin Vučić i Kipranin Konstantinos Kristoforu.

Pred ovu Evrop(j)esmu su oba republička polufinalna nadmetanja bila upamćena po skandalima; što se Beovizije tiče, beogradski mediji su tada pisali o tome da je pobednička numera Jutro Jelene Tomašević bila označena za plagijat, a i tadašnji umetnički direktor festivala Marina Tucaković je bila pod istragom zbog toga što je tekstove za tri pesme koje su bile u konkurenciji potpisala pod pseudonimom; u pitanju su bile pesme Pobedila si ljubav folk pevača Džeja Ramadanovskog, Hajde cico Ognjana Radivojevića i Kaži, sestro Snežane Mišković Viktorije. Što se Montevizije tiče, jedna od učesnica Suzana Tot je negodovala zbog neprolaska na državno završno takmičenje, a Bojan Marović je navodno imao fizički okršaj sa organizatorima! Isto tako, i pobednička kompozicija Zauvijek moja popularnih „Bezimenih“ (No Name) je bila pod istragom zbog plagijata crnogorske narodne pesme Poljem se vija moj zor delija, a u igri za detektovanje plagijata je bila i pesma No voy a llolar španske pevačice Monike Naranho.

Bez obzira na ovaj skandal, crnogorski sekstet „No Name“ je svakako odneo pobedu na veoma čudan način — nameštaljkom za koju je bio odgovoran njihov tadašnji menadžer Aco Đukanović, brat aktuelnog crnogorskog predsednika Mila Đukanovića. Ono po čemu je glasanje ostalo upamćeno, to je da crnogorski deo žirija nije dao ni bod Jeleni Tomašević, koja je bila favorizovana zbog toga što je iza nje stojao Željko Joksimović, kao ni drugoplasiranom iz srpskog polufinala Ognjanu Radivojeviću, a crnogorskim „Bezimenima“ su dva srpska člana žirija dala po šest, i po jedan član žirija je dao po pet i sedam poena. Bilo je to najnapetije i najdramatičnije glasanje na izboru za našeg predstavnika još od Jugovizije u Sarajevu 1991, po mišljenju eks-jugoslovenskih evrovizijskih fanova. Još veća dramatičnost u glasanju je bila prisutna i 2006. u Beogradu.

Ono što je još bilo zanimljivo jeste glasanje našeg televoting sistema, po kojem su najviše simpatija gledalaca zaradili devet crnogorskih i jedan srpski izvođač. Očekivano, „Bezimeni“ su pokupili najviše simpatija gledalaca i crnogorskog dela žirija.

Buđenje posle političkih nemira

Nasuprot ovim skandalima, vredi se podsetiti i toga da je Kijev izuzetno dobro organizovao Evrosong 2005, uzimajući u obzir da se potkraj 2004. godine dogodila nasilna smena ondašnje vlasti, organizovanim protestima nazvanim „Narandžastom revolucijom“, što je bio i preduslov za organizovanje seniorskog Evrosonga, jer bi u suprotnom takmičenje te 2005. godine bilo preseljeno u drugoplasiranu Srbiju i Crnu Goru, odn. Beograd, koji je preživeo iste takve muke četiri godine ranije. Zbog toga je celokupno jubilarno 50. takmičenje za najbolju pesmu Evrope bilo održano pod sloganom „Awakening“ (Buđenje).

Za jednog od voditelja takmičenja je bila predviđena evrovizijska pobednica iz prethodne godine Ruslana, ali je na kraju izbačena iz prezenterske kombinacije, navodno zbog lošeg znanja engleskog jezika. Zato je Ruslana nastupila dva puta u vantakmičarskom delu programa: otvorila je program i nastupila u pauzi za prebrojavanje glasova gledalaca. Ta Evrovizija je ostala upamćena i po tome što su linije za glasanje na finalnoj večeri otvorili i zatvorili tada popularni bokseri, braća Vitalij i Vladimir Kličko. Naravno, Vladimir Kličko i Ruslana su se u pauzi za saopštavanje rezultata na kratko uključili u popularni grin-rum.

Glasanje se prvi i jedini put u istoriji Evrosonga odvijalo na veoma neobičan način — prvo su glasale države koje su bile eliminisane u polufinalu, pa potom države koje su učestvovale na finalnoj večeri. Zanimljivo je da pobednica takmičenja Grkinja Elena Paparizu nije bila favorit kod eliminisanih polufinalista, već estonska grupa „Vanilla Ninja“, koja je nastupila pod zastavom Švajcarske, a Elena je pobedila zahvaljujući preokretu koji su načinili finalisti. Od 2006. godine, redosled glasanja na finalnoj večeri Evrosonga se određuje žrebanjem, koji se do 2010. godine odvijao javno prilikom žrebanja za redosled nastupanja u polufinalima i finalu, a od 2011. godine producenti iza zatvorenih vrata određuju redosled glasanja na finalnoj večeri, koji se ne objavljuje do trenutka njenog održavanja.

Drugo mesto je zauzela Maltežanka Kjara s pesmom Angel, dok je treća bila Rumunka Luminica Angel s pesmom Let me try.

Od zemalja sa prostora bivše Jugoslavije, pored Srbije i Crne Gore se za finale direktno kvalifikovala još samo Bosna i Hercegovina, zahvaljujući TOP 10 plasmanu Fuada Backovića Deena na prethodnoj finalnoj večeri u Istanbulu, dok su se Hrvat Boris Novković i Makedonac Martin Vučić za finale kvalifikovali preko polufinalne večeri održane 19. maja 2005; s druge strane, Slovenac Omar Naber jedini je od učesnika sa prostora eks-Ju eliminisan u polufinalu.

Bosnu i Hercegovinu je predstavljala ženska grupa „Feminnem“ s pesmom Andreja Babića Call me, učešće završivši na 14. mestu, Boris Novković je u finalu bio na 11. mestu, crnogorski sastav „No Name“ je zahvaljujući 7. mestu osvojenom te godine najpre trebalo da narednom našem predstavniku osigura automatski plasman na naredno finalno veče, ali, zbog skandaloznog nacionalnog izbora iz 2006, koji je rezultirao povlačenjem SCG sa takmičenja, deseto mesto za direktan odlazak na finalno veče je naredne godine popunila upravo Hrvatska. Makedonac Martin Vučić je učešće u finalu završio kao 17, a njegov otac Dragan Vučić, s kojim je komponovao svoju pesmu Make my day, preminuo je 4. maja ove godine od posledice virusa korona.

Pobednik očekivan, ali i zaslužen

Po mišljenju mnogih evrovizijskih fanova, ova Evrovizija je pokazala da je ideološki i kreativno konačno ušla u 21. vek, sudeći po kvalitetu kompozicija, te da je na finalnoj, kao i na polufinalnoj večeri u Kijevu 2005. godine bilo više pesama koje su privlačile, a manje onih koje su odvlačile pažnju gledalaca. U prevodu gledano, bilo je više pesama bržeg ritma, u čijem je dobrom delu prevladavao etnički uticaj po uzoru na prethodne dve pobedničke pesme sa Evrosonga, sa izraženom dominacijom udaračkih instrumenata.

Grkinja Elena Paparizu, koja je te 2005. godine drugi put iskusila evrovizijsku scenu, a prvi put kao solista (godine 2001. u Kopenhagenu je bila treća u svojstvu dueta „Antique“), interno je bila imenovana za grčku evrovizijsku predstavnicu, a pesma s kojom je nastupila na Evrosongu je izabrana preko nacionalnog finala održanog 4. marta 2005. na kojem je izvela tri pesme, a odluku o pobedničkoj su donosili gledaoci (60%) i žiri (40%). Jedan od članova žirija koji je raspodeljivao svoje poene je bio i naš evrovizijski vicešampion iz 2004. godine Željko Joksimović, na čiji je poziv Elena u okviru svoje promotivne evrovizijske turneje stigla i u Beograd, čiji je boravak ostao upamćen po tome što je gostovala Bošku Jakovljeviću u emisiji „Sav taj Pink“, koja je emitovana, naravno, na TV Pink. Želja za ponovnim iskušenjem evrovizijske scene sa njene strane se posle veličanstvene pobede nije nimalo ugasila, pa je tako 2014. stigla do finala švedskog Melodifestivalena s pesmom Survivor, a bila je i u razmatranju za kiparsku evrovizijsku pesmu iz 2018. godine Fuego koju je kasnije otpevala Eleni Fureira.

Ovo je bio prvi put u istoriji Evrosonga da je pobedu odneo direktan učesnik finalne večeri. Takav uspeh je posle 2005. godine nadmašila jedino Nemačka sa Lenom Mejer Landrut 2010. godine.

Tviteraši su kao najbolju evrovizijsku kompoziciju sa kijevske finalne večeri od 24 takmičarske izglasali upravo grčku pobedničku numeru My number one sa 14.324 glasa, drugo mesto je zauzela Izraelka Širi Majmon s pesmom Hasheket Shenish’ar sa 8.402 glasa, a treća je bila estonsko-švajcarska grupa „Vanilla Ninja” s pesmom Cool vibes sa 7.475 glasova. Od finalista sa prostora eks-Ju najbolje je bila rangirana bosanskohercegovačko-hrvatska grupa „Feminnem“ s pesmom Call me (9. mesto sa 4.504 glasa), crnogorski „Bezimeni“ su bili 11. sa 4.062 glasa, Hrvat Boris Novković je bio 19. sa 1.926 glasova, a Makedonac Martin Vučić se spustio na dve pozicije niže sa 1.659 glasova.

Do sada su u okviru serijala Eurovision Again reprizirane sledeće finalne večeri, počev od 21. marta:

  • Malme 2013. (21. mart);
  • Atina 2006. (28. mart);
  • Moskva 2009. (4. april);
  • Beč 2015. (11. april);
  • Dablin 1997. (18. april);
  • Helsinki 2007. (25. april);
  • Stokholm 2016. (2. maj);
  • Birmingem 1998. (9. maj);
  • Brajton 1974. (17. maj);
  • Riga 2003. (23. maj);
  • Rim 1991. (30. maj);
  • Lisabon 2018. (6. jun);
  • Dablin 1988. (13. jun);
  • Beograd 2008. (20. jun);
  • Kopenhagen 2014. (27. jun);
  • Jerusalim 1999. (18. jul);
  • Geteborg 1985. (15. avgust);
  • Kijev 2005. (19. septembar).

Naredno druženje sa gledaocima organizatori su zakazali za 17. oktobar.