Evidentno je da lokalna nacionalna selekcija kvalitetno eskalira poslednjih nekoliko godina i skoro da možemo reći da smo ušli u jednu novu eru (neprežaljene nam) Beovizije. Nakon rebrendiranja takmičenja u PzE (Pesma za Evroviziju), čini se da naizgled zadržan isti format takmičenja pak može predstavljati vrlo plodno polje za promene, novitete i inovacije koje krase napredne slekcione festivale, postavljaju trendove i unapređuju procese.
Moglo bi se reći da u Srbiji zasada, nešto tromijim korakom, pratimo aktuelne trendove u svetu nacionalnih selekcija, što je za svaku pohvalu domaćim organizatorima. Ipak, nije na odmet zapitati se šta treba uraditi i kakve su to potencijalne promene koje bi od pratilaca trendova (gde je lokalna selekcija trenutno) napravila lidera u kreiranju novih takmičarskih normi. Prema tome, kako ona narodna kaže – treba prvo svoje dvorište da sredimo pre nego zabodemo nos u tuđe. A imamo li bolju metaforu dvorišta nego nacionalni žiri na PzE?
Pre nego što krenemo u analitiku, važno je napomenuti da cilj ovog teksta nije držanje pridika, niti zanovetanje po mantri uvek nam nešto fali, već prosto — identifikovanje mesta za napredak.
RTS je nedavno doneo odluku o promeni sistema glasanja, i to vrlo rado pozdravljamo! Ova promena odnosi se na usvajanje proporcionalnog raspodeljivanja glasanja publike u odnosu na ukupan zbir bodova žirija; ovaj sistem je već skoro deceniju u primeni u Švedskoj i nekim drugim državama, prilično je usmeren ka glasovima publike i predstavlja verodostojniji odnos u bodovima žirija i publike, ma kakav on bio (50/50, 60/40 ili nešto treće). Osim toga, numere koje su dobile manji broj bodova od žirija, a veći od publike, ravnomernije će „skočiti“ na konačnoj listi.
Ipak, u ovom tekstu bavićemo se drugim aspektima i problematikom panela i glasanja žirija, koji se što hitnije mora popraviti, kako bi proporcionalni sistem raspodele bodova bio verniji i imao svoj pun smisao.
Nepotizam i ortakluk
Sa ovolikim brojem angažovanih izvođača, producenata, muzičara i koreografa, skoro je nemoguće naći članove žirija koji nisu u otvorenom ili prećutnom sukobu interesa. Uzimajući u obzir i ograničenje da to uglavnom budu RTS-u bliski saradnici, u teoriji je zaista čudno da do sad nismo imali slučaj Bejba iz Poljske. Neminovno je da se u jednoj industriji ljudi znaju, mešaju, sarađuju i održavaju prijateljsko-poslovne odnose, ali kako to ublažiti po opšte dobro takmičenja?
Možda bi dobra ideja bila ubaciti više članova žirija — pet je premalo i jedino što ima nekog smisla je imati onoliko članova žirija koliko i takmičarskih pesama. Uostalom, i na Evroviziji imamo onoliko nacionalnih žirija koliko i takmičarskih pesama. Tako bi se definitivno stvorila nešto raznovrsnija slika stava žirija koja bi doprinela nekoj objektivnosti. Pored muzičkih urednika i ostvarenih pevača, nije loša ideja ubaciti i druge ljude bliske industriji ili Evroviziji — novinare sa evrovizijskim portfoliom, muzičke kritičare, producente ili angažovane članove fan-klubova Evrovizije; ovi profili bi definitivno imali tendencije da biraju po principu šta je najbolje za takmičenje radije nego ko je s kim dobar privatno.
Bivši takmičar na Jugoviziji ili Evroviziji nije nužno dovoljna kompetencija
Treba povesti računa i o profilu svakog člana žirija. Evrovizija i njene nacionalne selekcije se uglavnom doživljavaju kao pop takmičenje u sferi šou-biznisa, ali se isto tako na tim takmičenjima mogu čuti i najalternativniji mogući žanrovi. Kako će pop pevač ili kompozitor umeti da oceni, recimo, death metal pevanje? Da li su alternativne umetničke estetike automatski stavljene u nepovoljan položaj time što će 80% članova žirija biti iz pop mejnstrim kulture?
Naravno da hoće!
Osim toga, bivši evrovizijski predstavnik nije nužno dovoljna kompetencija, posebno u slučaju kad je taj izvođač sticajem slučajnih okolnosti postao evrovizijski predstavnik i pre svog pojavljivanja na Evrosongu o tom takmičenju ne zna mnogo.
Jednostavno rečeno — članovi žirija moraju biti istinski upućeni u savremenu Evroviziju i moraju ispunjavati različite žanrovske kriterijume.
Generacijski disbalans
Da bi se neko ostvario kao muzički profesionalac, potrebno je dosta vremena, i stoga obično očekujemo da su članovi žirija iskusniji i stariji posmatrači takmičenja. Ali koliko stariji?
Ako pogledamo prosek godina žirija od, recimo, 2020. godine, to izgleda ovako:
- Beovizija 2020: prosečna starost žirija u polufinalima je bila 51,6 godina, a u finalu 60,8;
- PzE 2022: u polufinalu okruglo 50, a u finalu ponovo 60,8 godina;
- PzE 2023: u polufinalu ponovo okruglo 50, a u finalu 42,6 godina.
Treba imati u vidu da ni na samoj Evroviziji prosečna starost žirija nije mnogo drugačija nego ovde, ali se postavlja pitanje da li onda novije izvođače, čija je publika generalno mlađa, stavlja u nepovoljni položaj?
Svakako bi bilo preporučljivo „malo osvežiti“ žiri mlađim članovima, ne zato što smo ejdžisti već zarad uvažavanja različitijih mišljenja. Zahvaljujući aktuelnim povratničkim trendovima, dosta takmičara sa PzE bi imalo dovoljno iskustva da zasluži fotelju žirija u budućnosti.
Nekonzistencija
Bez većeg udubljivanja ovde, baš nema smisla da se razlikuje žiri koji glasa u polufinalima i finalu. Verujemo da je ideja iza toga da se obuhvati više različitih mišljenja, ali kao što niko ne voli da stane na pola projekta ili nastavi nečiji polovan, ova nedoslednost u glasu žirija često dovodi do nepotrebnih intriga, kada se objave rezultati polufinala.
Kako je moguće da je neka pesma žiriju iz polufinala „vrh“, a žiri u finalu je „ukanali“?
Sećamo se i dalje svi Nede Ukraden koja je 2022. u finalu PzE htela, tek tako, fore radi, „malo da promeša karte“. To nije nikakav argument i to ne sme da se događa.
Demoskopski žiri
Ova metoda glasanja predstavlja jedan veoma brojan skup prosečnih ljudi različitih profila, godina, obrazovanja i profesija, koji bi bili angažovani da aktivno isprate takmičenje i daju ocene (po principu 1-12). Ovaj demoskopski žiri je zaživeo najpre na festivalu Sanremo, i brojao je oko 300 članova. Koncept demoskopskog žirija nije toliko neuobičajen ovih dana; sada ga srećemo i na nekim nacionalnim selekcijama za Evrosong (Nemačka, Švajcarska, Španija), a vrlo bi bio pouzdan metod za neko objektivnije mišljenje građana države koja se predstavlja.
Zašto članovi demoskopskog žirija ne bi mogli da budu prvakinja opere Narodnog pozorišta u Nišu, novinar iz Novog Pazara, muzički urednik lokalnog radija u Boru, pozorišni reditelj iz Sombora ili nastavnik solfeđa u muzičkoj školi u Zrenjaninu?
Mana bi bila adekvatno to integrisati među glasačko telo koje treba da zastupa muzički profesionalizam, budući da toga ovde nema.
Internacionalna podrška
Model sa međunarodnim žirijem ili glasanjem odavno nije „topla voda“ na nacionalnim selekcijama, a uvek je zgodan metod da se oslušne kako stranci reaguju na ono što neka država bira, budući da na Evroviziji glasa strana publika.
Postoji zaista mnogo pravaca u kojima ovo može da ide — izabrati države od kojih smo prethodne godine dobili najviše poena; države koje su završile visoko na finalnoj tabeli; države koje je Srbija ocenila kao najbolje u svom glasačkom listiću… Stvarno je dosta mogućnosti.
Srbija bi konkretno ovde imala jednu zanimljivu mogućnost, takođe, a to je da tzv. internacionalni žiri čine bivše države Jugoslavije. Uzimajući u obzir da se dobar deo njih ne takmiči (Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Severna Makedonija), kao i da se Slovenija vratila internoj selekciji, bilo bi lepo animirati i uključiti fanove takmičenja iz tih zemalja, budući da više nemaju sopstvene nacionalne izbore; na taj način im čak dati i izvesni uticaj. To bi bilo dobro i po popularnost takmimčenja za Pesmu Evrovizije, a ne bi se loše odrazilo ni na rejtinge satelitskog programa RTS-a. S obzirom na to da svojevremeno baš ove države jesu bile glavni distributor poena Srbiji, dobar indikator da se to ponovi bilo bi njihovo uključenje.
Ako bi išli lokalnom rutom, eventualna alternativa bi bila uključiti i ostatak Balkana, da bi se dobio neki grubi regionalni ukus u sistemu glasanja.
Onlajn-glasanje
Iako smo sa dial-upova uzjahali na bežične mreže pre više od dekade, ovaj koncept je reativno još uvek svež i pomalo tabu organizatorima Evrovizije, mada se i dalje redovno testira na dečjoj verziji ovog takmičenja. Konkretno, svi se sećamo svojevremenih skandala kada je sistem za brojanje SMS glasova znao da zakaže (Beovizija 2007, 2009), no tehnologija je napredovala od tada i verujemo da bi serveri RTS-a ili nekog drugog provajdera bili u stanju da opstanu pod masivnim brojem klikova. Iako je otkucati SMS dve sekunde posla, kliknuti na link na sajtu dostupnim preko posta društvene mreže ili neke aplikacije nekako se čini još lakše.
Ima prostora za ovaj metod da zaživi, a verujemo da bi bilo jako zaniljivo imati uvid u analitiku i poređenje između glasova SMS porukama i onlajn-glasanja. Ohrabrujemo!
Šta vi mislite? Smatrate li da je sistem glasanja dobar kakav je sada, ili ste pak revolucionarnijeg karaktera? Podelite s nama vaše predloge i ideje, kako biste vi pristupili kao organizator.
Malo kasnim na članak, u skladu sa godinama, ali moram da kažem da je odlično napisano i da je tema super i aktuelna. Kada sam 2022. godine video da Neka Ukraden bira predstavnika za ESC, shvatio sam u kakvom smo problemu. Nadam se da neko iz RTS ovo čita jer je najvažnije da oni shvate koliko greše.
Jedino mislim da je koncept Ex-Yu žirija loš predlog, jer mislim da nam Bošnjaci, Crnogorci i Hrvati baš i ne žele pobedu u bilo čemu, pa tako i Evroviziji.
Voleo bih da se uvede online glasanje na par godina, koje neće uticati na odluku, čisto radi statistike i da vidimo kako bi taj sistem funkcionisao.
Super članak i tema za razmišljanje.
Da, definitivno menjati sistem, tj. usavršavati ga.
Po meni najbolji bi bio kombinovani sistem npr:
– 20% strani žiri (poželjno iz različitih delova Evrope, ne samo Balkan, neka oni prave svoja takmičenja, PZE svakako gleda region… iskoristiti mogućnost da se time “približimo” tradicionalnim “neglasačima” za Srbiju tipa Estonija isl., a ne ciljati samo dijasporu, jer sada i statistički možemo da vidimo da nam samo podrška dijaspore ne može doneti top15 rezultat, već bi trebalo proširiti domen, makar i na ovaj način ;))
– 40% strucni žiri sa drugačijim sistemom bodovanja (povećati postotak bivših učesnika ESC i generalno ceo tim žirija 20-30 i uvesti sistem “ocenjivanja” pesama, gde se min i max rezultati brišu, nešto kao u klizanju, sistem po kojem oni ne mogu da dele svoja mišljenja medjusobno u toku glasanja, čime bi se smanjio nepotizam i svakako im obezbediti privatnost u glasanju, ne mora biti javno, može se okačiti posle takmičenja)
– 40% televoting (po sistemu 1 telefon = 1 glas, ne favorizovati glasače sa većom platežnom moći)
Takodje i sam sistem selekcije top28 bih menjao… recimo izabrati nekim tajnim sistemom glasanja (RTS plus OGAE) top20 pesama i ostalih 8 npr specijalne pozivnice RTS-a koje bi bile uručene ranije autorima i dat im rok za predaju radova.
4 polufinala sa po 7 pesama, najbolje 3 iz svakog idu u finale (to je 12). Smanjiti trajanje svih polufinala na 1h15 min maksimum (5-10 min predstavljanje, 30min pesme sa pauzama izmedju, 25 minuta tematski šou i 10-15min saopštavanje rezultata), finale max 2h trajanja (45min intro i muzika, 45 min glasanje i šou i 15min rezultati i proglašenje pobednika). Smanjiti broj pesama u samom finalu, povećati samu produkciju izabranih 12. Ako npr. jedna Švedska ima godišnje manje pesama od nas (sa takvom muzičkom produkcijom) preživećemo i mi sa manje, jer ovo nema bas ekonomsku poentu kada 10+ pesama završe kao fileri koje niko više nigde i ne sluša 🙂
Promene bi bile svakako u smislu da se smanje “fileri” tj. prijavljivanje učesnika samo radi reklame i lične promocije. Cenim što RTS tim bira raznolike žanrove, ALI čemu toliko raznolikosti po svaku cenu kada većina nema nikakve šanse na samoj ESC.
Prednost treba dati/davati autorima/izvodjačima sa ciljanim pristupom za projekat ESC.
Svakako bih se pomalo ugledao na Švedsku i ostale zemlje sa severa, pa nešto od toga i primenio i kod nas – npr – smanjiti minutažu voditeljima da pesma za pesmom ide kao na Melodifestivalenu, a u 2-3 interval acts da se popriča sa učesnicima.
Toliko 😉
Sjajan tekst! Sve navedeno bih uveo… 😀
Evo ja se prijavljujem za članstvo u žiriju, stručnom ili internacionalnom… Ne poznajem nikoga, a i da poznajem, opet bih bio objektivan, glasao bih u cilju ostvarivanja što boljeg plasmana države na glavnom takmičenju.
Definitivno treba povećati broj članova žirija, a što se glasa publike tiče, 1 čovek (telefon) 1 glas, u suprotnom glas platežnijih je vredniji od glasas ćoveka koji glasa samo jednom.
Odlican tekst i lep pregled razlicitih mogucnosti.
Svaki sistem ce uvek imati i prednosti i mane, pa je zato i dobro da se stalno nesto unapredjuje i menja, kao sto se uostalom radi i na Pesmi Evrovizije.
Ja pozdravljam ovogodisnju promenu sa proporcionalnim raspodeljivanjem glasova publike iz vise razloga. Potencijalne manipulacije sa kupovinom kartica i organizovanim glasanjem su moguce ali mislim da rastom gledanosti i samim tim porastom broja glasaca i pristiglih glasova sve je teze i komplikovanije organizovati tako nesto i uspeti u tome. Dodajmo tome i nepredvidivost i iznenadjenja u glasanju publike u odnosu na prognoze pre samog takmicenja (npr. Konstrakta 2022 ili Natasa i Una 2019). Nikad ne znamo sa sigurnoscu ko ce da odskoci i protiv koga se onaj koji namerava da manipulise glasovima “bori”. Tako da sam sa ovom promenom koja je blago u korist glasova publike sasvim ok.
Uostalom, na prethodnim nacionalnim izborima cesce smo imali problem sa validnoscu glasova zirija sto je ustvari i tema ovog teksta. Aposlutno se slazem da je pet clanova zirija je premalo!
Setimo se samo da je nekad bilo i 3 clana zirija, i to bas one godine kada je taj ziri progurao Cipelu naspram favorita publike. Dakle definitivno, veci broj clanova zirija smanjuje i otezava mogucnost za izrazen nepotizam i ortakluk koji je konstantno prisutan. Bio je vidno prisutan i u glasanju 2022. i 2023. ali smo manje-vise bili zadovoljni rezultatima (pogotovo 2022.) pa se niko nije mnogo bunio niti pridavao znacaja tome. Ali, da, sa pet clanova zirija lako mozes probrati one od kojih se ocekuje da ce podrzati autore i izvodjace koje organizator zeli.
Cak i da nema planiranog nepotizna, jasno je da je jako tesko naci ljude iz muzicke industrije ili genetalno sfere zabave koji su potpuno nezavisni i recimo nikad nisu saradjivali ili druzili ili se sukobljavali ili imali bilo kakav prethodno uspostavljen odnos sa izvodjacima, a pogotovo autorima, takmicarskih pesama. Jako, jako tesko na tako malom prostoru gde se skoro svi znaju i na neki nacin saradjuju. Zato je dobar navedeni predlog da to budu neki muzicki delatnici, poznavaoci koji nisu nuzno poznati i afirmisani. Ili jos bolje, oni u kombinaciji sa par afirmisanih pa cak i sa par fanova ili tako nesto. Svakako raznovrsnije od ovog modela koji imamo poslednjih godina.
Mislim da smo daleko od demografskog zirija zbog kompleksnosti takve organizacije, a jos dalje od internacionalnog zirija zbog svesti prosecnog gledaoca koji bi se pobunio zasto neko drugi da nam bira predstavnika, pogotovo ako bi to bile drzave iz regiona. Ovo sa svescu gledaoca je direktno povezano sa agendom koja se konstantno kroz medije servira (a i RTS su znacajan deo medija), a to je da smo okruzeni neprijateljima, da nam niko nikad ne zeli dobro i da treba se okrecemo nacionalnom… svemu. Ali to je druga i sira tema. Dok se ta agenda ne promeni na opstem nivou internacionalni ili regionalni ziri ne moze da zazivi. Prvo, ne zele ga ni sami organizatori, a drugo narod nije pripremljen da ga prihvati. Naprotiv.
Sve u svemu, povecanje broja clanova zirija i raznovrsnija kompetentnost, raznovrsnija starosna dob i muzicki profili clanova zirija bi verovatno doprineli da dobijemo realnije i validnije glasove zirija.